Bogu hvala prestali su kričati. Ima već možda dva do dva i pol tjedna da je prestalo galeblje arlaukanje koje je u Splitu započelo početkom travnja i potrajalo do sredine srpnja. Dan za danom kao urica ponavljalo se oko tri, četiri sata ujutro.
Jedan bi poveo, a onda bi se svi pridružili i divljim, neartikuliranim kricima budili sve živo iza škura. Potom bi utihnuli, da bi se opet oko sedam do osam i pol sati navečer opet razlaukali kao da im netko dere perje naživo. Nisu to više oni romantični galebovi klaukavci iz Runjićevih i Oliverovih pjesama. Ove more ne zanima, najradije bi ga kvragu poslali. Što će im kada se ionako goste u kontejnerima, hrane se na gradskim smetlištima i seoskim odlagalištima otpada.
Gegaju se po ulicama kao polupitome mačke, pa ginu ispod kotač...