‘Vitar je bija prista, i kanaderi su bili došli, plamen je skoro bija ugašen, a mi smo tu večer umalo izgorili. Kako?!‘

Gomila gluposti. Otprilike tako, složni su svi naši sugovornici, može se okarakterizirati rečenični skup koji je pred medije podastrla načelnica općine Podgora Petra Radić.

- O čemu ona govori, ljudi su bižali zbog vatre, a ne zbog interneta - čujemo grintanje u Gornjoj Podgori.

Okupili se ljudi pored zgarišta, a u daljini vatra i dalje guta borovinu i makiju. Kanaderi nam prolijeću iznad glava. Škrope majstori letači, zalijevaju, ali plamen se ne da. Kad jednom krene, teško ga je zaustaviti. Vatrogasci to najbolje znaju. Da mogu, suzama bi gasili.

- Meni su gosti utekli šest dana prije vrimena i znate šta, ja njima to nikako ne mogu zamirit. Vratija san in šolde i reka da mi je ža - kaže nam jedan Podgoranin.

Gleda u crno ništavilo gdje su mu nekoć bile masline i uopće ne dvoji što bi on napravio da je bio na mjestu svojih Čeha i Ukrajinaca.

- Bi li uteka? Dašta bi! Došli su vamo s nejakon dicon i dašta će nego bižat od vatre koja in je došla ispod ponistre, pripali se, ljudi, a to šta naša načelnica govori je sramota, baš sramota - bez zadrške će.

A načelnica je kazala kako su su gosti pobjegli jer im je nestalo interneta. Razmažena derišta. Umjesto da su uzeli "šlaufe" i gasili.

Nemoćno Biokovo

Cesta DC512 zatvorena je za sav promet, ali policajci imaju razumijevanja. Puštaju domaći svijet da se isplače. Vatra mijenja sudbine, uništava živote, poigrava se s parkovima prirode. I Biokovo je pred njom nemoćno. Kleči i moli da prestane.

- Sve je izgorilo, sve - zdvojno će Matko Begović.

Biokovo je njegov drugi dom, poznaje mu svaku stazu, svaki kamen, svaku travku, i nikad se nisu posvadili. A sad se ne usuđuje niti pogledati prema gore, da im se pogledi ne susretnu.

- Onaj ulaz u park, tako veličanstven, šumovit, koji te ljeti hladi, a zimi grije, više ne postoji, sad je to spaljena zemlja - tuguje Matko.

Krivca nema. Jest, rekoše da je neki čovjek, pčelar, kriv, da nije do kraja ugasio žar iz dimilice, no nitko od naših sugovornika ga ne optužuje. Niti mu želi zlo. Dogodilo se. A plamen je jedva dočekao. Da s drugaricom burom učini svoje.

- Doša đava i odnija. I to puno toga - odmahuje rukom Miljenko Sisarić.

Popeo se sa sinom Igorom do Gornje Podgore kako bi zbrojio štetu. Dobro je, kaže. Nitko nije stradao.

A nije dobro. Igoru su izgorjeli brodovi. Gumenjaci, pedaline i kalupi za buduća plovila. Šteta je, tko zna, možda i 50.000 eura.

- Slobodno napišite da je za sve ovo krivo loše vatrogasno vodstvo - veli Igor.

Širenje kruga odgovornih

Nije se, tvrdi, ovo trebalo dogoditi. Požar iz Tučepi već je bio pod kontrolom kad se opet razbuktao u Podgori.

- Da su vatrogasni zapovjednici znali šta rade, ovo se ne bi dogodilo - ponavlja Igor.

- Nikad požar iz Podgore nije uteka prema ovima u Tučepi, a obratno se uvik dogodi – ubacuje se otac Miljenko.

Svašta bi, kaže, rekao. Ali neće jer ga je strah da ćemo sve to napisati.

- Ja kad čujen Županija dođe mi da povratin - nije izdržao.

Krug odgovornih, dakle, proširio se. I Blaženka Bobana netko je spomenuo.

- Vitar je bija skroz prista, i kanaderi su bili došli, plamen je skoro bija ugašen, a mi smo tu istu večer umalo izgorili, neka mi neko objasni kako je to moguće - pita se Miljenko.

Ožiljci na prsima

Vruće je. Prži sa svih strana, a podne samo što nije. Lastavice panično traže kap vode. I ne prilaze izgorjelom automobilu u kojemu je umalo stradao načelnik Tučepi Ante Čobrnić. 

- Ajmo na užinu, ovde ionako ništa više ne možemo pomoći - pokazuje Miljenko rukom prijatelju da krenu kući.

- Šta se sprema? - pitamo.

- Pašticada.

- Na ovo vrime, prikinit će vas?!

- Kako da ne! - govore uglas pa svaki zavrće svoju majicu.

Pokazuju vertikalne ožiljke na prsima, precizne rezove. Doktorske. To im je od operacija srca. Obojica su nedavno ugradili bajpase i sad, smiju se, mogu sve iz početka.

{

A iz početka će i Tonči Lalić. Iz Gornjih Tučepi. Došao je do nas izravno iz pakla. Vadi mobitel pa pokazuje fotografije kako slučajno ne bismo pomislili da laže.

- Evo, ovo mi je kuća, a ovo ovde je vatra - tumači bez ikakve potrebe.

Sve je tu jasno. Plameni jezici, kako im tepaju pjesnici koji nikad reportažu sa zgarišta nisu pisali, plazili su se svud uokolo kuće Lalićevih. Turisti su, naravno, otišli. A novi bi trebali dođi u nedjelju. Zateći će Laliće zasukanih rukava.

- Puno je posla, ali sve ćemo mi to stić, najvažnije je da niko nije nastrada - mirno će Tonči.

Bobice lete k‘o rakete

Nema vremena za kuknjavu. Ima i gorih stvari od vatre koja ti na vrata dolazi bez kucanja.

- Srića da ovde skoro svi imamo bazen - napominje Tonči i gleda u svoj pun stvari koje su on i brat pobacali u vodu da ne izgore. I plinske boce plivaju.  

Vatrogascima su, potvrđuje zapovjednik voda DVD-a Tučepi Ivo Mendeš, bazeni bili od velike pomoći. Čekajući cisterne, upravo su iz bazena crpili vodu potrebnu za gašenje buktinje.

- Ovo nisan nikad doživija, nikad! - emotivno će Mendeš.

Oči su mu pune suza. Bori se da ne zarida. Kao malo dijete. Kao odrastao čovjek koji je upravo gasio požar pored kuća u kojima je proveo djetinjstvo.

- Nije to lako, vatra guta, ljudi zovu, sve su to tvoji prijatelji, traže pomoć, kuće su u okruženju, srce ti se raspada, a znaš da moraš ostat priseban - prisjeća se najteže noći u svom životu Mendeš.

Od 1986. godine je vatrogasac i ovo mu je bio najgori požar. Neke je stvari, kaže, prvi put vidio. A svašta je vidio.

- Ove bobe šta se džin od njih radi su najgore, gore su od borovih šiški, lete zrakon ka rakete i pale sve prid sobon - ističe Mendeš.

Nada se da je kataklizma prošla. Gleda u svoje kolege, a oko njega polijegali momci iz Tučepi, Imotskog, Kučića, Križevaca..., pa gleda u nebo:

- Ne ponovilo se.

A ponovit će se. Svi to znamo. Jer, u Hrvatskoj se vatra gasi tek kad izbije.