Na današnji dan Splićani su ispratili svoga Olivera: ona partenca kakvu grad nikad i nikome nije priuštija, ka da je bila u nekin snovima...

Dva su lita prošla otkako je Oliver partija na svoju zvizdu, ali, ljudi moji, ne fali mi niti malo. Je li iko uopće svjestan da se to dogodilo. Ili šok još traje. Oni ispraćaj iz Splita, partenca kakvu grad nikad i nikome nije priuštija, ka da je bila u nekin snovima. Sritna, a ne žalosna uspomena.

Učinili smo ono šta smo u prsi ćutili da triba učinit. Gorija je porat, smijalo se sunce, kričali su galebi, trubili su brodi, zvonija je Sveti Duje, pivalo se, tralo suze, mučalo, ali poslin svega šušura doma smo išli mirni. Jer učinili smo šta je tribalo učinit. I onda, kad ga je more odnilo u Velu Luku, zadnju i najmirniju luku, ka da se ništa dogodilo nije.