Splitski Pazar, u ovom slučaju njegov rubni dio nad usjekom pruge, uz Zagrebačku ulicu, najpostojaniji je dio stare gradske jezgre. Nepokolebljive prodavačice stoje kraj svojih štandova s izloženim tutama, pidžama, bičvama, kapama, boršama... Nema čega nema, osim - kupaca! A praktički, osim njih i Zare u Marmontovoj, nitko drugi u centru gotovo da i ne prodaje ove stvari!
- Cili dan san prodala jednu majicu, a jučer ništa. Nema nikoga, zima je, a i kriza je. Stisne mi se srce kad mi dođe starija žena i pita me za cijenu kad znan da jadni ljudi nemaju para. Šta će ona bidna s mirovinon od 300 eura? - kaže jedna prodavačica.
- Lito još nekako uspijemo izgurat, ali zimu nikako! Ako uspiješ platit režije, moš bit‘ sritan. Preživljavamo, nisu to ona vrimena ka šta je bilo. Otkad je doša ovaj euro, sve je skupo. Nije kako triba... A i mogli su malo lipše uredit‘ ovaj prostor, napravit nešto, niko ništa ne radi... Teška vrimena... - govori ispod glasa izgubivši se u vlastitim mislima.
Na štandu pored njenoga situacija je identična.
- Kakva je situacija? Nikakva! Nije bajno, nema ništa! Ja samo prodajem, nisam vlasnica, ali prije je bilo više djelatnika, a sad sam ostala samo ja. To vam sve govori... - kaže gospođa koja na Pazaru provodi jutro - od 7.30 do 14, 14.30.
- Vidiš da se ljudi ne tuku i ne stoje u redovima isprid štanda - govori kroz smijeh i skreće pažnju na ludnicu koja vlada u šoping-centrima.
Ništa kartica
- Veliki centri imaju stalno neke akcije sniženja, žuta srida, crni petak, uveli su sve dugine boje. A mi vam nemamo ni opciju za kartice.. - pokušava pronaći logičan razlog zbog kojeg im je dnevni promet do 50 eura (ako imaju sreće toga dana).
Cijene donjeg rublja u prosjeku su dva eura, pamučne pidžame su od sedam do 15 eura, a zimske čizme, trenutno na akciji, koštaju 20 eura. No, koliko god to jeftino bilo, na idućem štandu - ista priča.
- Prodaja? Slabo i nikako - kaže prodavač.
- Nema ništa. Nisam zadovoljna. Nema nikoga. Bit‘ će bolje!
Mnogi štandovi su zatvoreni jer, kažu, ne isplati im se raditi, a neki u ponudi imaju samo odjeću i obuću za toplije vremenske uvjete. Premda prodavačici/e nisu bile zainteresirani/e za puno razgovora, F.N. nadoknadila je njihove oskudne izjave.
- Evo ovako, sad je prvi misec, svi su se istrošili. Siječanj i veljača su užas. Mi smo otvoreni jer imamo i kape, rukavice, šalove, zimske jakete, to je sad u trendu.
Nije bajno, ali uspijemo nešto prodat, ubodeš koji komad. Ljudi izađu u đir, pa im nešto upadne u oko i onda zastanu, pa kupe. Najbolji šoping je kad na nešto naletiš slučajno. Kad nešto tražiš, nikako nać‘. Najviše nađeš onda kad ne tražiš - objašnjava F.N. ključ dobre kupovine.
- U ponudi imamo stvari za svaki dan. Imamo lipe tute s puno pamuka i malo elastina, i to je hrvatska proizvodnja! To su naši proizvodi i čin se to spomene, ljudi odma drugačije gledaju, bude im drago. Nažalost, malo toga je danas naše... - izrekla je rečenicu koja ju je potaknula na iznošenje ostalih zapažanja, na dužu digresiju.
Visoka politika
- Prvo su nan iselili mladost, sad dovode strance za radit. Je, i mi smo išli vanka radit, ali radili smo i zarađivali maštajući da se vratimo u domovinu. A ne znan šta ovi misle, ali pari mi se da će ostat i dovest familije. Neman ja ništa protiv, ali mi smo građani drugog reda.
U vlastitoj zemlji! Upisuju Ukrajince isprid naše dice u srednje škole! To ti je tako, čula san neke srednjoškolke kako pričaju o upisima, pa šta će naša jadna dica? Zašto ih ‘oće istisnit? Podređeni smo, svi imaju prednost i bolje uvjete, smještaj, a našima niša! - govori postupno podižući ton glasa sukladno frustraciji koja raste dok razmišlja naglas i čeka da dođe neki kupac (a njega ni na vidiku!).
- Tribamo radit na dobrobit našeg naroda! ‘Oće nas prigazit i uzet ono najlipše... - zaključuje prodavačica koja se jedva nekako smirila bez da je posegnula za tabletama za smirenje.
Vratila se na temu koja je manje uzemirava - šoping-centri, no smatra da ni oni nisu "ko šta su nekad bili".
- Ma znate šta ću van reć, naši ljudi vole doć‘ ode jer je ovo sasvim drugi tip ponude, ovo šta mi imamo, nema nigdi osim u nas. Tamo je sve za mlade, sve isto.
Kad usporedin dućane tamo kakvi su sad i kakvi su prije bili, nije to to. Kad su tek otvorili, moga si nać‘ šta god si tija, sad se triba dobro pomučit. A i kvaliteta je nikakva - kaže ona te napominje da već "10 i kusur" godina radi kod žene koja proizvodi odjeću koja se prodaje na Pazaru.
Obiteljski biznis
Ante Makija, posao je naslijedio od pokojnoga oca, a njegova obitelj na samom dnu Pazara prodaje suvenire, sunčane naočale, odjeću i sl. još od 80-ih godina.
- Prodaja ide jako loše. Dođen tu bezveze, malo preuredit, posložit i pripremit za lito. Domaći ništa ne kupuju, eventualno dođu po verduru, ali da će kupit robu i to - nema šanse. Tu i tamo dođe koje dite, pa ode neki balun ili dres, ali jako, jako rijetko. Ako naleti koji stranac, uzme neki magnet, ali to bude jedan u tjedan, dva. Liti kad dođu stranci bude okej - kaže Ante.
- Tu smo već 40 godina, pa smo navikli da je zima loša. Svima je isto i već znamo kako to funkcionirat, tu san cili život. Ove zime je gore nego lani, a ako se usporedi s onim kako je bilo prije deset godina, puno je lošije. Naši sve više odlaze, a mislin da će svaka zima bit sve gora i gora, tribamo se već navikavat na to - kaže i napominje kako plaćaju najam Gradu.
- U najmu smo i ne isplati nam se radit, ali šta ćemo kad svakako moramo plaćat cilu godinu jer je takav ugovor. Liti radiš, zimi plaćaš. Živimo od lita, ko i većina ljudi u ovome gradu...
Prodavači su bili jasni - Splićani sve manje kupuju na splitskom Pazaru. Kad ste posljednji put kupili ovdje komad odjeće ili obuće? A onda ćete kukat kad i njih jednog dana nestane...