Kada vam brak štima, sve štima, stara je izreka u Dalmatinskoj zagori. U Zmijavcima u Imotskoj krajini ova izreka potvrđena je ne samo skladnom bračnom harmonijom, dobrim odgojem četvero djece, nego i nečim zanimljivim, a itekako korisnim. I ne korisnim za onoga tko reproducira tu korist, nego korisnim za nekoga drugoga, nepoznatoga, za čovjeka neznanca, ali čovjeka prijatelja.
A korisnost se može valorizirati u novcu, darovima, nekretninama, ali kada je provedete sa davanjem vlastite krvi nekome kome je potrebna za spasiti mu život, e onda takva donacija nema nikakve alternative, ona je najprisebnija, najodanija, najlijepša. E upravo o takvoj donaciji riječ je u ovoj priči iz malih Zmijavaca.
- Bračni par Milan (67) i Ivanka (65) Šabić iz istoimenog zaseoka polako se približavaju svome zlatnom piru, 50-oj obljetnici skladnoga braka. Rano su se upoznali, rano se zaljubili, rano stali prid oltar, odgojili četvero djece, imaju osmero unučadi, lijepi dom za stanovanje i pregršt zadovoljstva. Dakako, odmah vas zadovoljstvo asocira na sve ovo prethodno spomenuto. Jest to je to, ali Milan i Ivanka još su nečim itekako zadovoljni, imaju ispunjenu nutrinu, dušu.
Nema tog novca...
A znadete li čime!? Ne novcem, ne s nekim nekretninama, ne nekim skupocjenim stvarima. A to je da su njih dvoje, otkako su u skladnom braku, do sada svoju vlastitu krv darivali oko stotinjak puta. I kada su prije nekoliko dana na prigodnoj svečanosti u Gradskom Crvenom križu u Imotskom dobili i priznanja i odlikovanja - Milan za pedeset i Ivanka za 35 davanja svoje krvi - eto, kažu nam, bili su najsritniji i nikakav Božićni ili Novogodišnji dar im to nije mogao zamijeniti.
E, pitat ćete se pa pedeset i trideset i pet je osamdeset i pet, a oni govore o stotinjak davanja. No, objasnili su nam, kada smo ih posjetili u njihovoj obiteljskoj kući u Zmijavcima da sve štima u tim brojkama, ali da je administracija zakazala u pisanju kada su se u njihove knjižice dragovoljnih davatelja krvi unosili podaci. No, to u krajnjoj liniji nije ni bitno, bitno je ono što smo čuli od ovoga bračnoga para koji sebe uveseljava darujući drugima vlastitu krv.
- Je, brate meni je to toliki užitak da je to nemjerljivo s ikakvim darom. Ja sam tamo još 1967. godine kada sam bio u ondašnjoj vojsci JNA u Nišu dao prvi put krv. Tada si imao dva dana slobodna za svako davanje, pa sam se nekoliko puta prijavio i nakupilo se dana, pa te i ranije puste kući. Tada sam tako razmišljao, veli nam Milan. sada u mirovini, a radio je ponajviše u građevini, bio deset godina u policiji.
Milan počeo u JNA
- I tako sam tu pokupio u vojsci pečata u knjižici, a onda tamo devedesetih sam te knjižice, a sve je pisalo ćirilicom, pokidao, zapalio, tako da je ta evidencija nestala. A nisam imao nikakvu tegobu prilikom davanja... A evo sada sam dobio priznanje za pedeset puta, a u knjižici piše 58, a koliko sam se samo puta javio, ali ili zbog trenutačnog tlaka, neke prehlade, nisam bio u mogućnosti dati krv, pa onda se vratiš iz noćne smjene, a taj dan je akcija darivanja krvi, a ja umoran, nešto malo niže željezo i onda te odbiju da ne možeš dati, a meni krivo, dao bi. Pa ja sada računam okruglo da smo ja i moja Ivanka dali krv stotinu puta. Eto računaj, nekada je bilo da dadeš tri i pol deca, pa onda pola litre i neka se sve skupa moje i Ivankino računa, brat bratu pedesetak litara. Eto, to su naše radosne brojke koje su nam najdraže, draže od ikakvog novca, kuna, maraka, Eura. Radost u meni i radost u mojoj Ivanki da možemo našom krvi pomoći nekome kome je potrebna. Na žalost, sada u ovim godinama mi više ne daju da dajem krv, a mogao bi fala Bogu još, osjećam se zdrav, veli nam ljudina Milan.
Ivanku u početku bilo malo strah
- Moram priznati, nastavlja ovu lijepu humanu obiteljsku priču supruga Ivanka, da sam se bojala prvi put dati krv. Ma nekako mi bilo ono neugodno, pa sam kasno i počela davati krv i javljati se na akcije Crvenog križa. A sada mi je itekako žao, jer sam vidjela da to nije ništa. Sada mi je stvarno virujte baš žao što sam propustila nekoliko akcija, a mogla sam i ja ko moj Milan doći do pedesetog davanja.
Počela sam 1999. godine, a sada vidim da sam mogla još i pet godina prije dati prvu dozu. No, kada se zna da sam se i ja javljala, ali nekada bilo željezo nisko, nekada prehlađena, pa te odbivali, onda smo blizu te brojke. Inače, fala Bogu zdrava sam i dan danas bi mogla dati krvi u svako doba i spremna sam za to. Sada mi je i najveća tuga upravo to da zbog godina više ne mogu dati krv. Jer znam da je baš moja krv nekome pomogla, možda da mu se i život spasi. To vam je poseban osjećaj, koji se ne može opisati. A žao mi je da se bar nisam izjednačila sa mojim Milanom, pa da me ne zafrkava kako on ima priznanje za pedeset davanja, a ja za trideset i pet. Ja imam krvnu grupu A pozitivnu, a moj Milan O pozitivna, pa ako triba dati krv, neka nam samo dozvole i evo i mene i Milana.
Svugdje idemo skupa
Nas dvoje ne idemo nigdi jedno bez drugoga i na svaku akciju u Imotski mi bi sili u naš auto i zajedno išli dati krv. To ti je za nas bio jedan lipi izlet i onda bi se zadovoljni vratili u Zmijavce. Da nam bar dadu još tri godine, da možemo davati krv, bili bi onda u potpunosti zadovoljni, veli nam Ivanka.
- Ivanka ne pije nikakve tablete, već samo jednu preventivnu za reguliranje tlaka, Milan je malo istrošeniji, smeta mu rame, no njih dvoje su itekako agilni i aktivni. Za svoje potrebe proizvode domaću hranu, nema poljoprivredne sezone a da nisu u polju na svome obradivom zemljištu, gdje kopaju, frezaju, sijaju i onda uberu plodove svoga rada.
- E, kako dobar i vrijedan bračni par iz Zmijavaca... A tek gdje su završili plodovi njihovog humanitarnog rada, davanja svoje krvi nepoznatim ljudima. Tu im treba skinuti kapu, jer su itekako pomogli njima nepoznatim ljudima, možda nekima od njih i spasili život. Lijepo je čuti Milana koji nam na kraju naše posjete njihovom domu reče:
- Brate, u koga je ušla moja krv i krv moje Ivanke, da ništa drugo biti će pošteni i radišni ljudi, pa neka ih Bog poživi,veli Milan.