Sve je počelo s Tempom i tvojim ćaćom Ivanom koji se krajem pedesetih prošlog vika ka mali Vlaj posli pučke škole s petnajst godina spustija u grad da izuči kakav zanat i živi od njega. Tako je krenija, samo nije planira, nije moga znat da će se usput zalipit uz balun, Hajduka i Stari plac.
Bome je, skroz i do kraja.
Ona trofejna generacija Beare, Vukasa i Matošića već je bila iza, još trofejnija Ivićeva doć će tek kasnije i period između tribalo je progrmit, nekako, bilo kako. Uz iznimku prvog Kupa ‘67 - tu protiv Sarajeva - o čemu ti je bezbroj puta priča ka o danu najveće sriće sve ostalo je bilo za zaborav, pogotovo afere i borbe za opstanak. A onda u godini Svjetskog prvenstva u Engleskoj - evo prije okruglih šezdeset - počeja je izlazit Tempo iz Beograda. Punim imenom "nedeljni ilustrovani sportski list" i on ga je kupova od prvog broja, uz novine, radio i televiziju to je bija sav internet. I kako mu je stara mater još bila živa, svaki vikend bi iša na selo i nosija ih sa sobom. Upravo tako, priko njega, i nogomet i papirnata slova zavolit će jedan mali od desetak godina, Marko Didić se zva. Je, to je nažalost sad pokojni novinar Slobodne, nema puno da je partija, a ti ga pamtiš iz vrimena prije rata dok je pisa za isti taj Tempo. Zvali ste ga Panta, valjda po golmanu Panteliću jer je branija na mali balun. Ka dite iša si kod babe Marte i trefija bi ga tamo jer on je neki bliži rod tvoje matere, ne razumiš se baš u te relacije ali ti je ostalo u glavi. Da, to vam je Crivac, selo na po puta od Muća prema Drnišu, isto odakle je i ‘Vatreni" Nikola Moro, poznava si mu oca Mira, strica Dragu i cilu širu familiju.
Nego, di sam sta?
An, bravo - reka bi Smoje - na zalasku osamdesetih dok još nisi iša u školu ni zna čitat nalazija bi po škafetinima kantunala te stare brojeve, lista ih, gušta, a ćaća bi ti tumačija - ponekad i satima - ko je ko od igrača na posterima, ka strujom praznu bateriju mobitela "punija" te pričama šta i kako je bilo nekad.
Prazna branka
Tih zadnjih sezona jake Yu lige - mimo spašavanja ‘88 - Hajduk je bija sve samo ne slab. Znali smo bit treći, treći pa šesti, ali i uzet dva tebi puno draga Kupa. Zapravo, prva stvar koju pamtiš uopće bili su penali protiv Rijeke ‘87 kad je Varvodić radija čuda i nakon duge serije udaraca donija srebreni pokal. I onaj famozni ‘91 kad je zajednička država već nezaustavljivo klizila u propast, sićaš se ka da je sad, a nije jer od te sride popodne 8. svibnja prošlo je velikih trideset i pet.
Enti vrime i ko ga izmislija!
Na stadionu JNA sivo, oblačno ka da je jedanajsti a ne peti misec. Tribine više prazne nego pune - piše u izvještaju: 7 000 - vi svi doma sidite isprid televizije i upijate svaku rič neponovljivog Borisa Mutića. Iako favorit Crvena zvezda bila je mislima u Bariju i nije odigrala ništa, a mi smo mogli i morali zabit još koji jer promašivala se i prazna branka. Svejedno, bit će dovoljan i taj jedan Alena Bokšića za slavlje i onu pamtljivu sliku Slavena Bilića i Josipa Skoblara.
"Balun mi je otiša malo priko noge, zato je i bija gol."
Ispalo je tako da je najdraži trofej bija i zadnji iz tog "braka", uslijedit će razvod - grubi raspad - i Tempo više nećete kupovat.
Sve dalje znate i ne da ti se o tome, nego ćeš prilistat memoriju i zaustavit se u ovo doba, proliće 2013. Proslava stotog rođendana već je bila arhivirana, samo mi uvik i u svemu kasnimo pa su se slije sitili izdat tek tada. Jedno jutro naša si ćaću za stolom kako lista Slobodnu, ali bija je tu i prazan album "Iz jubavi, iz dišpeta", bil i mirisan ka nova, tek štampana knjiga. Točnije, skoro prazan jer jednu spojku ekipe iz ‘74 on je onako nespretno zalipija. Nema ni grama sumnje da mu je to bila prva i jedina ikad, bit će ga nešto povuklo, sićanje na lude sedamdesete, šta drugo. I vrlo brzo cili Split je poludija za tim, svi su skupljali i moga si vidit odrasle, "konje" od trideset pa sve do penzionerskih godišta po kafićima, zidićima, raskršćima i portunima dogovarali bi nalaženje i minjali se. Mrvu srama lebdilo je u zraku, ali zato se vadilo na dicu, unuke jer eto, ka to se za njih skuplja. I šta ti je bilo, naletiš tako na jednog momka kojem je - pazi veze - žena Žungulova brata tetka i rodi se ideja o tome da vam se na par njih Slaviša i potpiše. Tako će i bit, stigle su misec-dva kasnije i onda ti vrag nije da mira, svi ostali još su bili među živima i ajde, probaj ih skupit sve. Da, ona slavna brojalica koja počinje s Meškovićem i završava sa Šurjakom, opća kultura, suvišno je pisat.
Opet rikverc
A da je lako, nije... moraš pilat ljude, tražit usluge, vuć ih za rukav i potraja je taj tramak čitavih godinu dana. Malo je pomoga Slaven, puno je učinija Ivan Balint - veliki hajdukovac iz Istarske - a svoje je odradila i pošta jer slale su se kuverte s flomasterima od Ljubljane i Tuzle do Trogira. I svo vrime posli toga taj đir potpisa te drža: Baka, Jarni, Miki, Prale, Kranjčar, Gattuso, Rakitić, Livaja... mogli bi do sutra nabrajat, još ovog, još onog i nikako stat. A kako je baš Bokšić bija prvi kojeg si ka mali gleda, obeća si sam sebi aj, još samo njegov i finito. I onda je uskočija Mate Glavinić iz Makarske, kolega kolekcionar koji je s njim dobar i doša mu Alen u kuću, sija u kužinu i bacija se na posal, "išara" čudo tih slija. Da oću li koju iz Marseillea, Lazija, Juventusa, Boroa... kažem ne triba, bit će mi dosta i samo jedna u dresu Hajduka. Jesu, na sigurnom su i ne pitaj za cijenu, a Tempo ne znam ni ja kako, od svih mogućih brojeva priživili su samo ova jedna naslovnica iz ‘66 i poster pa ih pomnjivo čuvaš da bar to ostane. Osta je i tvoj ćaća, mada posve star i odavno štuf svega da mu ovo daš u ruke i danas bi bez greške izrecitira.
"Poklepović, Slišković, Cuzzi, Kovačić, Ristić, Žaja, Hlevnjak, Obradov, Mušović, Ivković, Bonačić".
E, opet rikverc... šta mogu, tražeći neke druge stvari naletiš na njih pa te ovako ponese. Uostalom, s Hajdukom drugačije i ne ide jer čim kreneš mislit o ovome šta je sad tu oko nas osjetiš se loše, baš loše. O dvadeset i kusur godina ničega, o još jednoj nadi bačenoj u vitar? O upravi i upravljačima koji su prominili više imena i strategija nego ti znojnih majica u tri miseca lita? O treneru koji najboljeg igrača lige drži na klupi dok još more spasit prvenstvo, a posli kad sve ode tija sam reć di, onda mu igra svaku? O "navijačima" koji uz neumorno pražnjenja poljudske kase i krivotvorenje povijesti crtanjem falših murala, idu minjat i klupske boje pa se umisto bile gura - crna? Ili na koncu o stadionu i stadionima, pustom mudrovanju, kompliciranju, podjelama i karanjima?
I to nam je prezent, da o njemu pišem? Ne bi, fala... draži su mi tempi passati, tamo mogu birat čega se sićat, di se usidrit a šta priskočit. Draži makar od njih ostala samo hrpa nostalgije koju čuvaš iz nekog nejasnog razloga. Mora da je do ljudske prirode, volimo bit okruženi predmetima zbog kojih nam prošlost pari bliže ili barem manje daleko, pogotovo ako je bila lipa.
A bome Hajdukova je i zato neka uspomena, živit će one duže od nas.
I ovog i ovakvog prezenta.
Za sudjelovanje u komentarima je potrebna prijava, odnosno registracija ako još nemaš korisnički profil....