Kako je Ive Ćo doša divojku ženiti

Metar i trideset i niki centimetar. Isto u broj obuća. Maaa isto, žalost i pokora, a naš Ive, ako ćemo po poštenju i poštenoj reguli, bi je prvi u oca i matere. Veselje, trumbete, škripalice, pa trumbetanje u rozi od vola da se je čulo sve do Rave, Ugljana, Sestrunja, jerbo u toj hamelje sve od po' vika rađale se samo žinske.

Jerbo, da je mati rodila muško čeljade na Badnju večer, e, zapravo tri dni prije, ma da je isto bilo veselo, užanca u vrimenu Božića, dnevi rođenja u svakoj prilici. Da je bila vela ganga od ciloga roda i kumpari, filjoci, kapovila, i da je bi i žendar Milan, kapo od sigurece na otoku, šverca radi, komunista i kuntrabanda.

Strina Marta činila je laur od babice, i ala dite na balanču, miri i piz, miri cilo dite, fali na sve bande. Škrto, a od poštena roda ugledalo svit od svetoga Boga.

Adresa od udavače

U nedilju do crikve na kršćenje. Kad je muško, onda i za kumpara gre muško. Ala zvati Jeru, a Jere van je armižator na rivi kad takaje vapor ki vozi, lipo od Sali do Božave, Silbe, Preka, preko Biograda lipo do Šibenika.
Dite bi Ive Ćo. U librima – Ivan. Ovo Ćo je ka žunta.

Sva dica krešu, je makanca svega i svačega – ma krešu. A Ivan lišo…
Ala, hodi sa Ivun anke i do vištice, dojdu na otok cigani, ala Ivana do gatare, i kadi tamjanom, škropi svetun vodom, i do likara Franulovića, do Karlovića, krešiment našega Ive… suša, tesikanje, blagoslovi na misi, suša…

Počela skula, za Ivana škanjelić.

Dospi i do šestoga razreda. Došla i motika, kosir, maslina i brime, ala na ribe – veslo velo, krok do gležnja, doša poziv za Ivana, na levu, ala na vižite za vojsku, služiti kralja, lipo do Sinja. Mira: Ive Ćo – treset i četire prsti i nika mrvica. Ni taci, ni postoli, ni nokti, ni krivo tabani… metar i treset, mola ća…

Ni divojke, ni kolo, ni potezati zvono, ni pivanja u crikvi na veli blagdan… Da zaigrati kolo na dvadeset i dva na Koledišću, da biranje divojke?

Škartala Ivu Ćo vojna komisija. Ala noštromu od kuverte, od Jugolajn, po' barila, od po' barila ulja i naš Ivan – mali od kuverte. Navigacija. Pa u Trešt, Ponte Roso, 'ti Susa Nazaranina! Dvi vriće svega česa, pa na urlab, pa do Sv. Ivana, pa Pet bunara, pa Benkovac i cila okolica pinezi – ka škalje. A u džepu adresa od divojke udavače. Ana udavača, e i ja. Da koji, nego Ive Ćo? Po adresi na školj kod Ane. Doša, doni milijun darivanja, pa na dvor: kuc, kuc, kuc… Kad ono dohodi iz kuće divojka, grize jabuku, pa namazani štrut, visoka, kripna, za dva mene, je nako u kusu. Dva i deset. Točno, za Ivu Ćo, uduplo.
– Oli ste vi, druže, milicija? – pita ova, nako, lipo ju je čuti.

Vi ste pikolo

– Ja san Ive Ćo. Navigant, po uputi i adresi noštroma Jugolajn. Nako, doša, dotišni, ovi za divojku… ženiti… ako se slažemo…
Ja san od Iža, navigant...
– Bravo! Lipo vas je čuti. Ali ja van neman ni jednog stupa masline, a vi ste pikolo, ja ne znan čupati masline, vami triba žena, ono, tila san reći, ka vam služi umisto skala. Falili ste, vi ste ka pikolo grišili za cili otok Iž i noge rastezali, kolinali na ispovidi do bola, do škripe zubima, do beštime u sebi.

– Molin vas za po' riči, glas žene da čujen od kršćanke, e nako, guštan…
– Ne, ne! Vami triba, neću grišiti, vami tribaju ćaća i mati, vrića maslina od kvarta i po'. Oprostite, i ono za u postilju. Meni je muž u Ameriki, bolje da ga i niman. Iz otoka možem samo u more. Šćeta i greška i grih. Gledan more, more gleda mene, bez očenaša… I gre more nigdi, luta do jadnika...

Eee, koliko je pisama dobi Ive Ćo, i koliko ih napisa, anke i dvojaki, i direktno, koliko primi i u radosti i u beštimi…
I da u navigaciji ni bilo porta da naš Ive Ćo ni bi u kažinu. Ma brez golduna, mučati ću…

Ipak, kad bi kolo igralo, e obično u nedilju pridvečer na Koledišću, Ivan sa Marijun (rodica nešeg Ivana) usred kola, nako, glas najjači na svitu, glas ki bi oćuti suzu Ivanovu na obrazu, nako, gre suza niz obraz… Gre, gre…