Čisto me prenerazilo uhićenje, a bogme i pritvor šibenske sutkinje, one iste šta je uvažila vrtoglavicu jahtaša i tajkuna Horvatinčića zbog koje je, vrtoglavice tojest, Tomica usmrtio dvoje Talijana. Tko bi se tome nadao?
Sad ispada da je vrtoglavica, koja se u stručnoj literaturi naziva i sinkopa, mila majka spram epizode zbog koje je sutkinja nagrabusila. Ali ja jednostavno ne vjerujem da bi uvažena gospođa za samo 15 iljada eura prodala presudu. Malo je, brate! Ajde da je 150 iljada, to bih nekako i progucala, ali 15 iljada...
- Nemoš ni pristojno auto kupiti za tu lovu – rekao je Zakoniti.
- Zato žena i nema auto – rekla sam ja – Ni stan ni kuću ni jahtu ni bože tebe. Ima samo neke kredite...
- Kredite na šta? – upitao je on – Mislim, šta je kupila s tim kreditima?
- A ne znam – rekoh ja – Ne piše u novinama.
Isto mi je najčudnije kako je navodno tekla operacija mito i korupcija. Pazi, sutkinja je navodno nagovorila rođenu mater da tobože potpiše predugovor kojim ona, mater, tobože prodaje stan i šest iljada eura uzima kao predujam koji, jel’da, ostaje njezin ako se kupac predomisli.
Kupac se naravno predomislio odmah, a toliko se predomislio da je nakon što je sutkinjina presuda postala pravomoćna, dodao materi, odnosno sutkinji, još devet iljada eura u znak ljubavi i pažnje. Da je meni znati kako je sutkinja svoju staru majku nagovorila na taj aranžman, spasila bih se.
Pitaj boga Jokina
Da ja onoj mojoj dođem s takvom idejom – da sam kojim slučajem diplomu pravnog fakulteta pametnije upotrijebila, a ne je šišnula u ormar! – ja ne znam šta bi bilo. A bilo bi čuvaj glavu! Možda sutkinjina mater nije ni znala šta potpisuje? A možda je mater navikla stavljati autograme kad god joj kćer dođe s nekim listom papira? Pitaj boga Jokina...
Moji kontakti sa svijetom mita i korupcije su bijedni. Nit tko pita da bi me potkupio, nit ja imam šta prodati. Otužno. Ali Zakoniti, to je već druga pjesma. Njega je jednom neki barba pokušao podmititi. Za neutvrđen iznos love. Neutvrđen jerbo ovaj moj nije ni taknuo eure koje je barba stavio na njegov stol, a sve na ime možebitne kupnje prolazne ocjene za barbinog netjaka tuduma.
Pazi, ima tome i oho-ho godina. Ovaj ugibava doma, a puši mu se, ne iz ušiju, nego iz tjemena. Šta je? I on ispriča kako mu je u ured ugibao taj čiča i predstavio se kao stric tog nekog mamlaza. I ajte, profesore, da se nas dva dogovorimo ki ljudi. I tresne debeli mac love pred ovog moga. Ovaj moj skoči sa stolice, jeste li vi normalni, šta je vama, kako se usuđujete, i slično.
- Pa koliko je love bilo? – pitam ja.
- Šta ja znam koliko je love bilo – obrecne se ovaj – Nisam brojio.
- Svašta! – rekoh ja – Isto si mogao izbrojati. Čisto informativno.
- Ma daj, ženo božja – rekao je – Kad me srce nije prekinulo...
- I? Šta je dalje bilo? – pitam ja.
- Ništa – rekao je on – Taj se uopće nije uzbudio! Majkemi mile, čiča je serijski podmićivač, nije mu ovo prvi put.
- Pa kako si ga se riješio? – pitam dalje ja.
- Pa lako – kaže ovaj – Tip je totalno skulirano uzeo lovu natrag, izjavio da neka se ja ne uzbuđujem, njegovo je da ponudi, a moje da ili uzmem ili ne uzmem. I čovjek fino ode, kao da je to sve normalno.
- A jebigabože – rekoh ja – Možda je i normalno u nekom paralelnom svemiru...
Onda je Zakoniti, a još mu se iz glave pušilo, nazvao dekana. Onda su se njih dva malo sablažnjavali. Onda je dekan pitao da jel’ Zakoniti prijavio kazneno djelo. Onda je ovaj moj pogledao mene. Ja sam mu uzvratila pogled, a u oblačiću mi je pisalo: Šta me gledaš?
Onda sam se smilovala i dala mu broj čovika u policijskom Uskoku, a čovika znam iz svojih crnokronikaških vremena. Onda je čovik rekao mome čoviku da dođe sutra tu-i-tu, soba broj taj-i-taj i podnese prijavu. Onda je sutradan tako i bilo.
- Zamisli – rekao je Zakoniti – Inspektor mi čestita na hrabrosti. Na hrabrosti!
- E pa šta?
- Kako pa šta? – opet je prodimio – Hrabrosti?! Pa koja hrabrost? Šta je tu hrabrost?
- A jebigabože – rekoh ja – Možda to i jest hrabrost u nekom paralelnom svemiru.
Od Uskoka ni a ni b
Ovaj me je samo pogledao krvoločno. I tako... Idu dani. Mjeseci. Godine. Od Uskoka ni a ni be. Od suca istrage ni a ni be. Od suda ni a ni be. Od poziva na eventualno svjedočenje ni a ni be. Muk i tišina posvemašnja... Zaboravili mi i na barbu i na neutvrđeni iznos mita i korupcije i na hrabrost moga Zakonitoga glede obične građanske i profesorske dužnosti da prijavi kriminalnu radnju...
U neka doba, ne da meni vrag mira. Čisto me zanimalo šta je poslije bilo. Nije valjda da je predmet toliko kompliciran da trebaju godine da se raspetlja koruptivno klupko...
- Pa jesi li ikad dobio kakav poziv? – pitam ja. – Da nije zalutao?
- Je, je – gorko je kazao Zakoniti – Baš poziv zalutao! Moš’ misliti...
- Znači, nemaš baš nikakve informacije o tome kakve je posljedice polučio tvoj hrabri čin? – pitam ja, a vidim da njemu lagano raste tlak.
- Nikakve! – kazao je – Nikakve službene!
- A neslužbene?
- A neslužbene – otegne on – Neslužbeno sam čuo da je izija vuk magarca.
- Ma čekaj – blenem ja – Koji vuk kojeg magarca?
- E pa navodno – kaže on – Navodno, stvar nije ni došla do suda. Navodno se barba pogodio s tužiteljstvom...
Tržišna vrijednost
- Nagodio – kazala sam ja stručno – Nagodio, a ne pogodio.
- Nagodio se. A možda se i pogodio, tko zna – doda on – Pa je prošao s nekakvom opomenom. Ili tako nešto.
- Opomenom? Za podmićivanje profesora?! – skriknem ja.
- Pokušaj podmićivanja, draga – ispravi me on – Pokušaj! To je bitno blaže djelo.
- Naravno – rekla sam ja – Kad nisi ni prebrojio lovu!
- Nisam – rekao je – I iskreno ću ti reći...
- Šta?
- Da mi sutra osvane isti takav koruptivni mumle – tužno je rekao – Nema šanse da bih ga prijavio!
- A bi li prebrojio lovu? – upitala sam – Makar informativno?
- Ma nema šanse – kazao je rezolutno. – Zašto bih je brojao?
- A bogati – rekoh ja – Da utvrdiš svoju tržišnu vrijednost.