Dubrovnik. Godina je 1839. Anna Rosauer jednoga je lipoga proljetnoga dana išla učinit đir i ubrala boket dalmatinskoga buhača. Nije mogla odolit malin bilin cvitovima sa žutin tučkon. Vrst naše ivančice, šarmantnih, zbrzdanih latica punih rose našla se u vazi jedne mudre žene.
Cviće se osušilo, ali ona ga nije bacila u škovace. Ostalo je ležat, možda na stolu, kantunalu ili na komo. Kad je ona konačno išla maknit boket, uočila je da su sve baje, insekti krepani. To jon je dalo mislit. Odma je zaključila o čemu bi se tu moglo radit. Sama se upustila u proizvodnju mlivenoga praja od cvića i, poduzetna kakva je bila, jedno vrime eksperimentirala.
A onda je svome prijateju i apotekaru Antunu Drobcu rekla svoju tajnu. Na temelju onoga šta je Anna otkrila on će već 1840. dobit nagradu grada Dubrovnika, a Anne se više niko neće sitit.
Porti i muli
Od toga dana u Župi dubrovačkoj, na Šolti, Braču, Hvaru pa i u ciloj Dalmaciji počimje ozbiljan uzgoj ove biljke. Toliko ozbiljan da se za potribe transporta grade porti i muli kako bi se jednostavnije trgovalo ovin prirodnin insekticidon.
Lavoslav Ružička 1924. objavljuje rad na kemijskoj determinaciji piretrina, insekticida iz ovoga cvita. Vrag me odnija ako san ikad lipše dizajniranu škatulu nekoga proizvoda u životu vidila od one u koju se pakira buhač na Hvaru.
Na ambalaži je pisalo – PYRETHRUM, ANALIZOM UTVRĐENI NAJMOĆNIJI PRIRODNI OTROV PROTI NAMETNICIM. Prah iz buhačeva cvijeta s JADRANSKE MADEIRE čisti zavode, kasarne, skladišta, biblioteke, kuće, domaće životinje, blago, perad, vrtove, cvjetnjake i voćnjake od svih parosita. IZRADJUJE: B. BERTAPELLE – VRBOSKA, ot. H V A R.
Okolo škatule još piše da se radi o prašku proti gamadi. U to se vrime počela koristit i stalno ponavjat ova famozna usporedba moga Hvara sa Madeiron na koju ću i sama doplovit i uvirit se kako mu nije ni do kolina, i kako na otoku punome vlage nema šanse za eteričnost bilo čega, altroke buhača. Ali to sad nema veze.
Sunce i škrta zemja
Kavkaski, armenski, perzijski ni bilo koji drugi buhač nisu dalmatinskome sjena. Potražnja za njin javit će se u cilome svitu, a njegovo sime sadi se od Japana priko Afrike pa sve do Amerike. Naš svit, u ta doba, dobro zarađuje, pojedinci se ozbiljno bogate. Buhač je spas za regiju čije je vinograde poharala filoksera i peronospora.
Posli Drugoga svjetskoga rata pokušali su ga sadit po Sloveniji i Vojvodini, ali on u sebi nije moga imat tu forcu. Bez sunca i škrte zemje i bez mora u koje će gledat, ovi cvit ima samo likovnu funkciju.
Ali kao i većinu toga, tako smo i buhač, napustili, zaboravili… Jednostavnije je stavjat tablete, palit spirale, polivat se otrovnin insekticidima, mazat repelentima u sticku nego posadit buhač u pitar ili ga u snopićima veživat po stablu protiv gube, ili obisit u armerune, ili onde di nan domaće beštijice spavaju.
Milostivo jugo
Kad san dobila umjetnički zadatak da u vili "Orabelle" na Boninovu u Dubrovniku ispunin mozaikon dvi ponare, odnosno dvi niše koje su postavljene, jedna na početku, a druga na kraju kamenih skala, dileme nije bilo. Motiv će bit buhač. Ne samo radi buhača i blizine mora, nego i radi Anne. I svih onih pametnih glava čije ime nikad nismo ili doznali ili nismo zapantili ili su se drugi okoristili njihovin idejama.
U samome procesu stvaranja mozaika, ova je nježna, mirisna, dalmatinska priča inspirirala svaku fazu moga posla. Nizale su se etape bez prepreka i ljudi koji su doprinosili ležernoj realizaciji bez grča. Milostivo je bilo i olujno jugo koje je danima vlažilo vezivo stvarajući kompaktnost bez pukotina.
Volin kad se neko djelo prilije priko svojih okvira. I kad ne zadovoljava samo jedan od zadanih kriterija. Možda gostu ili domaćinu koji boravi u ovome prostoru ništa više od estetike nije ni važno, neki put mu nije važna ni ona, ali ka autorica iman pravo uživat i volit svaki momenat stvaranja. U kojemu svaka tesera (kamenčić) ima svoju ulogu pa i priču.
Kamenčić iz dvora
Evo npr. žuti tučak buhačevih cvitova u jednome je trenutku tražija neka mu dan više svitlosti, transparentnosti i rose. Meni je toga dana ispala secesijska posuda za sapun, od buhački žutoga cakla i raspala se u komade, pa san jon produžila život na jedan drugi način.
U vrime slaganja dvi vaze u koje je tribalo stavit cviće, moje suside, švore, sestre benediktinke, dale su mi srednjovjekovnu keramiku nađenu u njih za vrime nekih iskapanja i renoviranja. O kakvih je sve tu boja! Kolure nije zamutila zemja. Oprani zablistali i sad su opet vaza.
Krhotine posuda nekad pune čajeva, suza, spize, vode, juve, kolača opet su cjelina koja miri godine i razdoblja. Ima tu i koji kamenčić iz moga dvora u Hvaru. Od onih koji je skupila moja mama, a bacili golubi šta se u kuli poviše naših glava gnjizde. I kockice od čoviča ne ljuti se ili jamba su tu. Jer sve je igra. Od početka do kraja.
Poruka duhovima
Tila san da mozaik izgleda ka da je oduvik tu, ustvari ka da je buhač uresa u ponaru. Dok san se s arhitekton Marinon Tošićen vrtila oko vile našla san na zemji staru razbivenu krvavo crvenu pločicu koja je nekad pripadala kući. Ti eritrociti neka vežu ono i ovo vrime vile.
Moja draga prijateljica izvukla je ispod svojih skala nekoliko crnih i sitnih okruglih pločica šta ih je čuvala i one će postat šupljine dva kukičana stolnjaka, rekama, merla ispod ovih vaza.
I u ovome mozaiku ima jedan sićušni teseron neispunjen prostor. Stari Slaveni imali su običaj da na kući uvik ostave nešto nezavršeno. To je bila poruka zlin duhovima – zar ne vidite da još nije gotovo? A ako nešto nije završeno ne može ni počet propadat.