Gandi na jarbolu!Naša reporterka Silvana Uzinić pratila je Mrduju u kokpita broda Barba Branko, i zapisivala...

Ako oćeš dozvat bonacu, organiziraj Mrduju! Unatoč prognozama da će bit burina, koji je obećavajuće zapuhao i na startu ovogodišnje regate, svi su brodovi stali na po puta. Većina ih je mislila da se bolje primaknut Šolti, tek rijetki su više vjere imali u Brač. I to oni na Anadori, brodu koji je odnio pobjedu, jedni šta su odustali i otišli se okupat u Stipansku, te mi na brodu Barba Branko.

E sad, naša deseteročlana posada čini se da i nije imala velike ambicije. Prvo i prvo, odlučili su primit mene u brod šta ja, osobno, vjerujte mi, nikad ne bih učinila. Ne radim ništa, nego špijam ostale pa sam zapravo vrsta teže pokretnog tereta. Drugo, posada je sastavljena od četiri vrsna jedriličara u sedmom desetljeću života, što se meni, doduše, samo na prvi pogled, pokazalo manom, te jednim rekreativcem u pedesetima i četiri studenta početnika. Sve je to okupio prekaljeni skiper Filip Zoričić, poznatiji kao Zlatan. Za ovu mladost na brodu toliki je autoritet da ga čak i dozvolu za otić na zahod pitaju. Barba Zlatane, mogu li...

Suha hrana i voda

Upoznali smo se dan ranije preko mobitela i jasno mi je bilo da neće bit zafrkancije.

- Pravila su sljedeća - reče on meni mirno i staloženo - ponesite prikladnu obuću i odjeću, za vrime regate jede se suha hrana i pije samo voda! Asti sto, zvala sam odmah urednika i javila mu da me ne primaju na brod i da je sigurno zabuna u pitanju. Znala san otprije nešto o tom Barba Branku, da je IMX 45, da je plavi s velikim natpisom Orbico i da je u vlasništvu barba Branka Roglića.

- Dobro došli - pozdravi me fini barba Zlatan, sretan šta sam stigla točno u deset, a onda sam mu već za petnaest minuta digla živce. Stigle kamere i TV novinari, ja mislila da ima još vrimena do polaska i izašla vanka, a oni se odvezali i krenili. Eeeej!

- Zna san da nije doli – reče on, a ja stojin ka tuka u koju gleda njih devetoro. Ajme meni, donit ću in pegulu, shvatila san i crvenim se dok se primiču muletu po mene. Tako je počelo, pa san se narednih tri ure zavukla u krmu ka miš i gotovo ni rič nisan rekla. Zato je

Željko Kuzmanić govorljiv. U đir je uvatija Srđana Dvornika, koji će, pokazat će se, zbilja i bit glavna zvijezda naše Mrduje.

- Šta je Srđo, di ti je Vlade? Kako to da nisi s njin, a? - cima ga Žele, a Nikša Kljenak se grohotom smije.

- A šta je Nike tebi, di si krenija s ovoliko stvari, a? Ka da ideš na Mont Everest - uzvraća Srđo.

- Vinka, aj upalit radio, stavi na 13 – šjor Zlatan daje upute vrijednoj djevojci, a bespogovorno ga slušaju još njezin brat Marin Lišić, Jerko Čulić Viskota i Aldo Barčot. Zlatanu vrijede zlata, ali ponešto će i zabrljati. Međutim, ponajviše će vikat barba Žele, planit će ka šibica, a onda opet, iako grmalj od čovika, laškat i ponudit ih čokoladom. Juhuhuh, pa’ mi je u jednom trenutku red velike Milke na štumik ka naručen i ovin puten mu se zahvaljujen.

Skoči, vuci, digni...

S nama je i Borut Čičin Šain sa svojih 60 godina jedriličarskog staža i nešto više života, pa mi odrasli na tome Barba Branku

imamo brat-bratu 380 godina. Otkriće će mi, međutim, upravo bit saznanje koliko čovik koji jedri pari mlađi i žveltiji. Skoči tamo, manicaj, vuci ovo, tegli ono, digni, spusti, primisti guzicu s live na desnu bandu... Svi, osin Žele, obučeni u bilo ka da su sanitet za izbjeglice, preplanuli, žilavi i snažni.

- Ura koja je - pita glavni.

- Pet minuti do procedure, deset do starta – odgovara Nikša.

Ovo muvanje oko dvista jedrilica uvik mi je čudesno. Pod Sustipanom se ka na promenadi mimoilaze, žuti, zeleni, crni, dižu jedra, čine osmice po moru, posade se dovikuju...

- Alo, Zadrani – pozdravljaju ovi moji Uskoke u Garminu

.- Eee, za koji klub jedrite – viče Žele posadi s For gasa i smije se.

- I ja san nekad bija tamo, u Zenti.

- Dok si bija dobar – uzvraćaju mu.

U to pored nas prođe kočoperni Rus s one designom RC 44, a ja nešto dalje prepoznajem Sofu s Marinom Frapom

. Ona je nabrijana ka i uvik, trza krmeni štraj i nešto dovikuje Heleni Bule na provi.

- Minut do procedure. Trideset sekundi... – odbrojava Nikša i onda nastane neki čudesni vrtlog. To mi je naročito stresno, ka da svi ćunkom idu na isti špic. Uvik mislin da ćemo se čoporativno slupat.

- Ej, eeej, imaš brod u provu, alo laška, laška... - sve se uskomeša, ali gledan ovoga Zoričića, a on ni da trepne. Inače, kormilo je tri puta veće od njega, pa kad se još sklupča na bok i podvije nogu pod sebe izgleda kao da neko dite pomoću đojstika manovra

jumbo jetom.

Razvili smo genaker i klizimo. Tramuntana je ustvari, uči me Zlatan. Lipo idemo, dica skaču, natežu konope, škote, barba Žele upravlja Nikšu: - Ostavi to, kacaj mi doli, kaca...

Sve je izdušilo

- Ćići, dođi vamo straga na krmu – trgne Boruta iz snova šjor Zlatan.

- Vidin bonacu pred vratima, a po prognozi je bija burin. A valjda je to draž ove regate - govori kad se na kratko svi udobno smjestimo.

- Tamo ima nešto – pokazuje put Brača dok se ostali rasipaju put Šolte. Valjda je tu odluka pala kuda ćemo i onda je vitra bilo sve manje i manje.

- U dropu od kurenta smo. Crnogorac je pojlabanda... – nezadovoljno procijedi Zlatan i gleda oko sebe.

- Šta je Srđo, a da tebe Vlade nije nama posla ka trojanskoga konja - opet Žele cima Dvornika dok usporavamo. Sve se stiša i ostade samo slika bez tona. Odmaram oči na pučini, grad u daljini i travku na površini mora šta sporo odmiče za nama... A lipote, majko mila, vridilo je. Podne je i kvarat i dok ja uživam, čujem šjor Zlatana di brontulaje:

- Sve je izdušilo, sad smo u paklu. Srca ti, šta je ovo?

- Pcpcpcpcpcc – Žele copće ne bi li dozva vitar.

- Evo ga, oće, oće, to je oni šta san ga ja dozva!

- Amo ća đenaker gori, izgnjavit ćemo se, ali regata je – govori Zlatan, a Žele dodaje mladima:

- To van je jedrenje, da smo igrali nogomet, Mamić bi već dosad dva miljuna zaradija!

Srđan na jarbolu

A onda su ugledali crtu kako se primiče, pa pripreme strategiju. Pojma ja nemam s krme šta dižu i spuštaju, samo čujen Želinu dreku: - Zašto si to pustija, kacaj to jako, ko ti je reka da pustiš. Bnti gospića, bnti.. I smirujućeg skipera: - Polako, smirimo se. Odlučuje da dignemo mali špinaker, to nam je jedina prilika da isplivamo odavde, govori, a posada skače. Ali, skače i previše jer, asti sto, mali Aldo je potega prebrzo.

- Ne, neeeee, ne toooo - čulo se i onda skrika. Šta je? Potegač od tanguna je pobiga na vrh.

- Gotovo je, sad je gotovo - očajan je barba Zlatan i sve pari izgubljeno. Zdvojno se gledaju na tren, ali onda smo ubrzo, šta se mene tiče, imali pravi šou. Žele odlučuje da dižu Srđu gori! Di gori, tako ti Boga, zar će čovika od sedandeset godina uspet na jarbol. Je da po mojoj slobodnoj procjeni nema ni sedandeset kila, ali svejedno...

- Di je buškain - odlučan je Žele, a Srđan se izuva. Tek onako bos, prosjed i mršav, u bile gaće i majicu pari mi ka Gandi. Vezali ga i onda trojica potezali, a on se nogama vere ka Spiderman. Visina je to od 22,5 metra, dakle, ka da se penje na osmi kat.

- Još, ajde – naređuje od gori, a oni doli vuku.

- Još, ajde – ponavlja, a oni lipsaju.

Kad je stiga gori, javlja da ne može dovatit. Viču mu odoli da nogon udre, o on uzvraća da ne može.

- Triba bi mi mezzomariner – viče od gori. Nemaju ga, na žalost. Srđo se trzao i istezao koliko je mogao, ali ništa. Skalaju ga doli i nada utrne.

- Gamulin se vraća, već je okrenija Mrduju. Evo, to je tribala bit naša priča – razočarano će Zoričić, i kao da su nam na trenutak sve lađe potonule. Ali onda nas gurne vitar i žuđeni otočić se pinku približi.

- Ajde, amo sad naprid, ali nazad nećemo moć osin ako Srđo ne proba opet – nekako se pribere šef, na što Žele skoči, vikne Dvorniku da se pripremi i zaroni u brod.

Spasonosna bandira

- Sad ću ja nešto izmislit. Evo, naša san bandiru.

- Tribala bi mi kuka na vrhu.

- Čekaj, ja ću je napravit.

I spretni Željan je stvarno napravi, pa onda opet vezuju Srđu i vuku gori.

- Ajde, polakše, ajde, polakše, čekaj malo da stanen na krožetu, ajde, polakše... - viče čovik-guma dok puzi gore s bandiron zavezanon uz ruku, a mi smo tik uz Mrduju. Obilazimo je, a on je kod Danijele

na osmome katu. Meni je to prizor za pamćenje. Opet smo u društvu brodova, a rijetki kupači sa škrapa nam mašu dok ih obilazimo sa čovikon u zraku! Ali, uspija je, javlja od gori i zadovoljnoga ga spuštaju.

- Nema pojma Vlade šta je sve izgubija i volin ja šta si ti s nama – tapše ga Žele po ramenu i smije se.

E sad je cila posada došla na svoje. Okrenili smo je i žurimo nazad. Razapeo Orbico krila pa leti ka zmaj. Mislin da nikad u životu nisam brže od Splitskih vrata stigla do ACI-ja. Bilo je to uz dobar vitar i još bolji brod ka pjesma.

Ajmo, vira

- Nategni ga Žele, vidiš da ti trese, kacaj.

- A jesan.

- A nisi, jer ja ne mogu zaorcat.

- Ajmo, vira!

- Ajmo, opet vira!

- A trenirate li vi nešto, šjor Srđane – znatiželjna sam i pod dojmom.

- Ništa sad, ali u mladosti jesan gimnastiku u Partizana

- odgovara mi, a ja onda iskoristim priliku pa pitam ko mu je taj Vlade.

- To je Vlado Kaliterna, on je kupija šljuku, to je jedna starija vrsta broda koja opet ulazi u modu, pa sad Žele zajebaje.

I tako, prema Splitu smo jurili, mnoge ostavili iza sebe. Pod Sustipanom je čekala bova, a gori, ka i uvik, promatrači. Nismo među prvih deset, ali nismo ni daleko. Kad smo se vezali, pitan barba Zlatana, više onako reda radi, triba li šta pomoć.

- Ništa. Vi ste sada slobodni – odgovara mi on staloženo baš onako kako me i primio. Dao mi je voljno i ne znajući koliko san se zapravo na Barba Branku lipo provela. I fala in na gostoprimstvu! Znači, gimnastika i jedrenje, to je spoj za frajere, kontan na odlasku. I čujen smij i Nikšu di govori: - Šta je Žele, cili dan nisi rič progovorija!