StoryEditorOCM

iz prve rukeSplitska Peškarija starija je i od Hajduka! Siniša je s 13 godina počeo prodavati ribu, otkriva nam tajne među bancima

Piše Mia Uzinić/SD
25. svibnja 2024. - 13:00

"Pozivam Magica Johnosna da dođe do nas, ako se iko okrene za njin, dat ću mu šta god oće" - rečenica je koja najbolje opisuje splitsku Peškariju. Ovo mjesto je kultno, na Peškariji se svi koji dođu tretiraju jednako, a peškaruše i peškari najbolji su kroničari Splita. Peškarija je sa svoje 134 godine postojanja čak 11 godina starija od Hajduka. Siniša Beroš je na banku devet godina, ali ljubav prema ribi traje od njegove šeste godine, od onda kad je kupio prvu masku i bacio prvu tunju u more. 

image

Siniša Beroš

Duje Klarić/Cropix

- U Splitu je tada bija Boat Show, tamo san kupija prvu masku, bila je to prava Mares maska za ronjenje. Kupija, zaronija s njon i dogodila se ljubav. Tamo san s 13, 14 godina počeja prodavat ribu. Mater je radila, ćaća je radija na željeznici, ali još koja plaća uvik je bila dobrodošla.

Onda je otac dolazija na glavnu splitsku Peškariju, kupija bi ribu, a ja bi je prodava na kvartovskoj peškariji. U to vrime su nas zvali šverceri. Kad je bija neki važniji petak, ja uopće ne bi iša u školu, nego bi prodava ribu, bila su takva vrimena. To je bilo toliko normalno da bi profesorice dolazile u mene kupit obid - prisjeća se. 

image

Siniša Beroš

Duje Klarić/Cropix

Kasnije se, kao momak, neko vrijeme bavio drugom vrstom trgovine. S 26 godina zaposlio se ponovno u jednoj ribljoj firmi, u kojoj je prvih pola godine radio kao perač kašeta, a ubrzo je postao voditelj. 

image

Siniša Beroš

Duje Klarić/Cropix

- Ja na tu ribu ne gledan samo kao na izvor prihoda. Ovo je zubatac, ovaj vridi 120 eura jer su u njemu četiri kila, ali nema on samo financijsku vrijednost, nego ima i emotivnu. Takvu vrijednost ima i cila ova splitska Peškarija. Zadatak koji san sam sebi zada je napisat knjigu o Peškariji. Ja san književni laik, nit znan gramatiku, nit znan književnost, ali iman volju da to sastavin. Želin da ta knjiga ostane i mojoj i vašoj dici. Ovo šta se događa ovde za 20 godina neće bit sigurno isto, a bojin se i prije - govori Siniša. 

image

Siniša Beroš

Duje Klarić/Cropix

Na ovom mjestu postoje ljudi koji su doslovno djeca Peškarije.

- Primjer je ovaj momak, on se doslovno rodija na banku. Trča je svon forcon ispod banaka, a bija je toliko mal da nije moga udrit glavon o nijedan. Kasnije bi ulovija kojeg cipla i doša ga prodat, ne bi moga dobavit banak pa bi stavija kašetu pod noge. Ona tamo gospođa i dandanas neće da proda prvu ribu ženi jer ako to napravi, misli da će joj cijeli dan biti loš - naglašava. 

image

Siniša Beroš

Duje Klarić/Cropix

Nekoć se na Peškariji održavala i popularna tombola, ali je, nažalost, izgubila bitku s fiskalizacijom. Siniša kaže da im je to Linić uzeo, a fiskalizacija je sa sobom odnijela brojne trgovce, kao i želju i volju za radom. 

image

Siniša Beroš

Duje Klarić/Cropix

- Ovako se prije radila tombola: procjena ribe bi bila iljadu kuna i još stotinjak kuna tzv. manipulativnih troškova. Od tih 1100 kuna napravilo bi se 55 brojeva puta 20 i to bi išlo na lutriju. Danas bi svakome čoviku tribalo izdat račun za broj, a onda i dolazimo do toga da se tu zapravo radi o kocki. To sa sobon vuče puno zakona koje mi ne možemo vamo provest. Ja san ima hrabrost napravit tri tombole za vrime korone, kada to grad nije moga, a to san učinija iz tradicije i iz ljubavi prema Splitu - naglašava Siniša. 

image

Siniša Beroš

Duje Klarić/Cropix

Istaknuo je i da ne postoji ono što ljudi danas nazivaju "najbolja i najgora riba".

- Šampjer je riba koja nema ni jednu jedinu draču u sebi, ima samo ovu srednju kost i ona je za Vlaje najbolja riba jer se ne more na nju ubost. Ovo je škarpina, riba koja ima toliku povijest da je to za ne virovat. Njen okus je sličan škampu, ona ima slatkoću, stavljala se u brujete da bi pojačala okus.

Grdobina danas košta 16 eura, prije 30 godina je možda prvi put stala na banak, a u narodu su je zvali đava, žaba... Kad bi neko i ulovija grdobinu, bacija bi je nazad u more, a danas se od nje izvlače fileti, čak i obrazi. Sipa je prije 30 godina bila nešto šta bi čovik ostavija sebi, a većinu bi je bacija nazad u more jer se nije mogla prodat. Niko je ne bi uzeja ni za 30 kuna.

image

Siniša Beroš

Duje Klarić/Cropix

Onda je došlo vrime pireva, crnih rižota i pašticada. Pa i pašticada se prije koristila da se spasi meso i sad smo od toga napravili brend. Vrimena su se prominila, sve šta kupuju penzioneri, to nikad neće kupit osoba od 25 godina. Riba, nažalost, gubi utrku sa životom, svi traže onu s manje drače, gledaju kako će šta prije obidvat. Teleću bržolu, svinjski lungić, ćevap, to je sve nešto šta baciš na tavu bez ikakve pripreme i ti u pet minuti imaš solidan ručak. Kod ribe to ne postoji, škarpinu moraš doć, kupit, vidit...- kaže. 

Pita se i zašto se mesare tretira potpuno drugačije od peškaruša i peškara. 

- Ko je doša ikad u mesnicu pitat jel friško meso? Niko nikad, a ovde ako ja kažen da mi je riba od jučer, svi se okrenu s mog banka i odu u mesnicu. Tamo kupe teletinu iz Poljske, koja je putovala četri dana, a kad je zaklana, sam Bog zna. Evo ko primjer cipal, ko god dođe prvo šta će te pitat je di si ga ulovija, je li taj cipal bija u portu i jia govna. Jel ikad iko mesara pita je li svinji u kočaku bilo čisto ili se valjala u govnima? To je razlika ribe i mesa, riba je sama po sebi delikatesa - naglašava Siniša. 

image

Siniša Beroš

Duje Klarić/Cropix

Kaže da smo jedna od rijetkih zemalja Mediterana koja još uvijek prodaje ribu s identitetom. 

- Zubatac je oduvik bija car od ribe, kad je doša film "Buža", to je dodatno diglo njegovu vrijednost. Neke ribe biže i nestaju, divlji lubin je posta toliko rijetka riba da ga više ne moreš kupit.

Svak ko ga ulovi neće ga dat na prodaju, ostavit će ga sebi. Proša san brojne peškarije po svitu, oni tamo prodaju ribu, ali ta riba nema identitet, prodaju šnicele, filete i fete, ali ti nikad ne‘š nać glavu od toga šta prodaju, nikad! Ne kažen da oni vanka varaju, ali staru ribetinu moš bez problema napravit u filete i ona će izgledat vrhunski. Čovik koji se razumi u ribu, a malo ih je, po glavi i očima može odma vidit oće kupit il reć fala, doviđenja - govori.

image

Siniša Beroš

Duje Klarić/Cropix
 

Kada je u pitanju svježina i vrsta ribe...

- Meni kad dođe čovik i pita me je li friška ova riba, ja ga pitan uvik a šta to vama znači jel friška... On ne zna odgovorit je li friška riba ona koja je stara jedan, dva, tri ili četri dana. U narodu je riječ friško nedorečena, ali oko, tvrdoća, pogled ribe i branča otkrivaju njenu starost, odnosno mladost. Ne triba prigledavat ništa od toga, uzmi i kupi ono šta ti se sviđa jer druge nema  - ističe Siniša. 

O tome koliko su ljudi neupućeni svjedoči i sljedeća priča.

- Kad se čisti grdobina, skida joj se koža, a znanje ljudi o ribi je, nažalost, takvo da nekad tu kožu, koja stoji na banku, zamijene s muzgavcima pa dođu pitat pošto je.

Mi prodavači doslovno istražujemo dokle to može ić pa in stavimo tu kožu u kesu i čekamo reakciju. Naravno, zezancija je dio Peškarije pa tako se i s ton kožon cili dan smijemo, nakon šta je žena vrati. Svakako je i ovo dokaz minornosti znanja o ribi - zaključuje Siniša i dodaje da se nada da ljudi ipak neće izgubiti naviku dolaska. 

Poziva vas sve da dođete, zezate se, cjenkate se jer, kako kaže, svi vi ste dio splitske Peškarije! 

18. prosinac 2024 19:54