Ima tome koja godina, kad san, vezano za moju monodramu, imala u Sarajevu producenta. Zove se Senad. Zvala san ga Senči. Jedno popodne odmaran u hotelu, u centru grada, on upada i već sa ulaza, dere se i smije na vas glas:
- Imal' đe Tonke?! Eeeeeee, imal' đe Tonke?!
U foajeu su sidila dva para Holanđana i pila čaj. Iznervira ih je svojin nastupon. Nisu mu se obratili ričima, samo su davali mot rukama put doli, da smanji oktave i smiri se. Kad je Senči to vidija, izobličija se cili u facu, pocrvenija od bisa, prst rivolverski uperija put njih i još jače zavika, samo jednu, puno puti ponovjenu in rečenicu:
- I'am owner of Sarajevo!
Skoro san se onesvistila od smija. Gosti nisu trepnili. Zagrlija me, osjetila san se puno važnon, jer ne grli te svaki dan vlasnik ciloga Sarajeva. Pu...