Pucale su igle i konciTonka Alujević: To mi je jedno od najlipših iskustava u životu! Nekin mirakulon, uvik kad bi nan ništo tribalo, to bi nan se našlo na ruku

Nisan hrčak. Ne skupljan stvari, ne vežijen se za njih, ne gomilan po kući predmete i ne znan kako se zovu oni judi koji baciju u škovace ono šta in ne više ne triba. Ali ta san. Pravi manijak eliminacije starih stvari. Neki kažu da je to mana, a neki da se radi o vrlini. Šta je da je, meni te stvari smetaju isto ka da mi stoju na glavu, pitaju jist i pit, potižu za rukav i stalno blebeću. Da, vizualno su mi bučne. Dobro, ima uspomena dragih osoba koje nisan bacila.

Ma isto mi koji put padne štako napamet, koji predmet koji bi rado ponovo uzela u ruku. Onda se najidin na sebe jer fali mi kojo pismo za ponovo ga pročitat, ali mliko se prolilo i za njin više ne vridi plakat. Dikor bi i ja volila poć u šufit ili koji kantun kuće pa kopat po onome šta niko nije dira četrdeset, ped...