– Jo, šta san ja bila pametna u svoje vrime! I sve se mislin, da mi nije moje intuicije, sada bi dočekala starije dane, božemiprosti, ka da san Krapanjka, sa motikon u ruci!
To dobra i poštena gazdarica lista friške novine i komentira pravu pošast mrčenja po medijiman od otomen kako Evropska unija nit mrtva nema namjeru davati nemale poticaje primitivciman koji bi u biološkoj poljoprivredi motikaman tribili divju travu okolo pitomih nasada.
– Bome – procidija je El Tigre tarući pivsku pinu sa justa podlakticon. – Baš šteta – doda je i uspeja se na nožne prste vireći priko šanka u čvrste noge Dobre Parone.
– Šteta, jerbo da radite sa motikon, sto posto bi imali odličan rad noga okolo panja, maslina ol pomidora! – dumboko je uzdanija i namignija svomen kompanjonu, dok je ona činila fintu da ga nije čula.
Glava pod sikiru
Na to se priključija B.S. Uskoro sa ričiman da meće glavu pod sikiru ako oto sa motikon nije još jedan dokaz da je Evropska unija jedna obična kurvanjska organizacija, jerbo čoviku sa motikon ne triba ništa, osin po šake suvih smokava sa vlastitoga stabla i litra bevande, jopeta od njegovih loza. Ni država mu ne triba: ka taki, pokazali su nan didovi i prandidovi, more kopati di oće: u sebe ol u drugoga. A ode, ako o'š evropske šolde, travu moreš čupati jedino sa priključnon opremon: malčeri, četke i drugi traktorski priključci.
– Šta oće reći da čovik, ako oće poticaje, triba trošiti blagodati suvremene tehnologije. Skupo, navodno zeleno gorivo i sve moguće makine za obradu zemlje. Naravski, oto proizvodi Evropa, dok motiku more napraviti svaki seoski kovač. A zakrpati je, pukne li kojin slučajon, more i sam! Teke zavari, malko prikali – i šišaj dalje, Miško! – drži B.S. Uskoro svoj miting usrid betulice.
– Znate – oškoprcnila se Dobra Parona pokazujući da nije zaboravila onaj El Tigreov ulet sa motikon i potencjalno dobrin radon nogu okolo nasada biološke proizvodnje – neka znate da bi ja, sve da san i tila kopati motikon, radila isključivo sa onon slavonskon, na dugoj motki! Oli ka gospoja, oli nikako!
– Opa, ne da vrag mira El Tigreu. Vi bi kopali tako da svi iz daljine mislu da igrate golf, ka engleska ledi. Neka prizna da je pravi razlog šta je ostavila motiku bija ne intuicija, nego otaj šta još nije izmišljena motika s toliko dugon drškon koja bi Rvatima činila ugodu, a ne muku dok se žgobaju po poljiman. Prema tomen, svi su bili intuitivni, ne'š ti vas. Vidovita, ne mogu od smija!
– Dobro, istina je da mi brat nije pušta priko svoga! Njemu na dušu! – priznala in je pomirljivo šta je i kako je.
Ne da priko svoga
– Je, glavni problem naše poljoprivrede biće i je u otomen šta puno nji' ne da braći priko svoga. Ali nađe se zemlje za koju ne triba motika, a jopeta plaća Evropa. Daklen, kome god je neki od naših nacjonalnih parkova oli drugih zaštićenih područja uzeja bokun zemlje, dobiće novce ako dokaže. Evo, moji su imali vrtlić u Krki, lip je bija i plodan, jedini je problem šta, izgleda, nigdi nije uknjižen.
– E, i šta sada? – odma su se naperile antene Dobre Parone, vaik izvučene kada je u zraku kaka mogućnost za okreniti kunu.
– Naće se koji svidok! – reka je El Tigre, a B.S. Uskoro dumboko je uvjeren da je rič od otomen da bi ti obeštećenje stizalo u malin rataman i tako ijadu godina, kako oto već iđe od države. Za pivu i duvan. Ka i njegovon susidu za povrat otete zemje od bivšega TEF-a: sto kuna misečno.
– Šta otomen fali? A da mu je država u obor iskrcala njegov dil troske, onoga smrdljivoga otpada šta je sada u zadarskin Biljanama? I još da su mu pripritili da, ako je bude razgrća motikon, neće dobiti ni lipe, atroke sto kuna!?