Igra mi mali ki Jerković

Nekako mi sve teže pada ovaj dvanajsti pa prvi misec. Zapravo, padaju mi teško jer san sve stariji i sve mi se teže nositi sa svin onim feštama šta se zbiju u ta dva miseca. Ne moreš sve ni nabrojit a kamoli sve valjano isfeštat. Jedva to i mladi izduravaju.

Onda, kako god je više godina, vidiš da si sve usamljeniji. One tvoje generacije, ljudi s kojima si resta sve je manje. I ono šta ih ima, većina je ko zna di, po Hrvackoj i po svitu. Većinu vidiš za Svi Svete i liti za Svetog Roka. Baciš koju s njima, sitiš se koje batude, sitiš se naši razredni lipotica u koje smo svi bili zaljubljeni, sitiš se naših profesora. Nisu nas onda puno mučile reforme i kurikulumi.

Onda se više učilo. Sada i dica i roditelji raspolažu računalima i internetom, svi pismeni. Kad smo mi resli, nit je mater bila pismena nit je onda bilo kompjutera. Isto smo većina ispali dobri ljudi. Svak je nešto završijo, ko više ko manje. Šta je meni mater mogla pomoći u školi osim da mi svaki dan trubi: Dite, budi pristojan, nazovi dobar dan i slušaj učitelje. I to je sve. Pružila je kolko je mogla.

Ćaćina pljeska

Kako ću ja sad krivit mater i ćaću šta me nikad nisu vodili na more i na skijanje? Jedanput san u društvu vako mlađih ljudi požalijo se na ćaću da je bijo dosta krut i da nije volijo zimske sportove i kako nikad nije iša na skijanje. Svi su bili puni razumijevanja za moje "traume" iz ditinjstva. Meni je sad puno toga čudno. Kaže, ima traume jer ga je pljesnijo ćaća, pa zato loše uči. Kod mene je bilo obrnuto. Moj bi mene pljesnijo kad ne bi dobro učijo. Kako je ta pljeska izgledala kad bi je zalipijo moj ćaća od sto tricet kili i nadimkom Boks morete zamislit. Kad god se sitin ti naši mečeva, nema šoka, nema traume. Samo se sitin svoji dobri eskivaža.

Kako ste vi šjor izdržali bez mobitela? Pa lipo! Sva čeljad s kojom sam ja komunicira bila je na dohvat glasometa, doklen mogu viknit da me čuju ili u Drnišu na par minuta hoda. Pa da i imaš mobitel, šta će ti. Ne moran ja znat rezultate svih liga petice ili koje bljuze i kotule nose engleske princeze pa da moran cili dan buljit u ekran. A tek saznanja o našim estradnim asovima!

Zato volin ponovit naše bezazlene igre balarine, pikuće, poklape, bacanja kamenih ploča, jarče kokodarče, na laštrik, a pomalo i bankuc. Ipak je glavno bilo igrat na male branke u svojoj ulici. Četri kamena i lopta. Mog susjeda šta je lipo igra, uživa je ćaća gledat. Ma nu, igra moj mali ki Jurica Jerković. Kroz naše igre obašli smo cili Moseć i igrali cile turnire na vrhu zvanom Vickuša, a kanjon Čikole upoznali smo u detalje. Često puta nismo bili ni svjesni opasnosti klisura po kojima smo se verali.

Dičji partiji

Mene danas fascinira slavljenje dičjih rođendana. Jednostavno, formira se jedan trend, moderan i skup, i na kraju umisto čiste nepatvorene dičje radosti, brine se o svim formalnostima koje takvi događaji nose.

Moji rođendani bili su puno jednostavniji. Meni pada u zimu, idealno je bilo materi da spremi terinu fritula. Pozvala bi svoje prijateljice, svarila kavu i ćakulale bi kako je koja od njizi rađala. To je bila najčešća tema. Kako san ja u tu problematiku bijo neupućen, ja bi oša vanka. Jedna od gošća uvik bi donila malu čokoladu od pet deka. Neka se ditetu nađe, kako je rekla. I gotova priča. Jedne godine mater ispekla tortu. Ja udri plači, da di su fritule. I to nisu bile male fritule ki sad, ki balini. To su bile prave, velike, parile su ki šaka.

Sada su proslave rođendana partiji ili iventi. Bude vrpa dice, iđe se u lokale, čak i u Šibenik, obavezne igraonice. Niko da reče slavljeniku ili slavljenici ka materine prijateljice meni: Srićo, neka ti dragi Bog da zdravlje, slušaj svoju mater i ćaću! Odma se čepušaju pokloni, sve svemirska tehnologija! I kome onda more past na pamet da dite more bit sritno i sa jednon najobičnijom terinom fritula?