Sve je to djelovalo čarobno: Nekad je u centru svega bija mali čovik s vrlo jednostavnim željama, da živi mirno, da goji dicu i da radi. To ga je učio i Isus, skroman i ponizan

Zašto uvik kažu ljudi da je čovik što stariji, sve sličniji ditetu? Je li to zato, naprosto, šta poditinji ili je to zato šta u starosti bude najzriliji pa dobro zna koje je doba života najbolje?

Kad budem sam i počnem mozgat o čemu, ne prođe minut a da ja ne odletin u ditinjstvo. To je naprosto usud ljudski, tu si nika, tu obika. Zato je i mladom jahaču deva u pustinji divno, a meni je najdivnije kad sam u Drnišu i kad oko mene, kao dobri duhovi, lebde sjećanja na prekrasne mirise ditinjstva. Neko će se, more bit, i nasmijat, ali meni i dandanas fale mirisi kiselog kupusa sa suvim kožicama. Krčka, pućka, svira iz lonca, a mirisi opajaju nosnice. Sve ekološko, rekli bi sadašnji puritanci ishrane, sve zdravo. Život se fino formirao po ciklusima. Meni najdraži, bijo je onaj proljetni, korizmeno-uskršnji period. Teško je sve te emocije, sva ta sjećanja uobličiti u par rečenica. Jer, Uskrs je i emocija, i sjećanje, i ritual, i pogače, i jaja.

Svaka kuća nekad je držala kokoši. One su bile carice dvorišta. Svježih jaja ko u priči. Nije se trebalo misliti o njihovoj klasifikaciji, o cijeni, o čuvanju. Svi su uživali u domaćim okusima.

Toćavanje u tangi

Dobro se sićam, makar sam bijo mulac, perioda kad bi moja mater vrlo autoritativno zapovidila: Dico, odsad pazite na jaja, brzo će Uskrs. Nisam baš razumio kako to triba paziti na jaja, ni zašto to ima veze sa Uskrsom. To je značilo ne jesti jaja. Onda bi stara uputila nas neupućene u cjelokupnu problematiku jaja. Rekla je, jaja se tangaju, pa se onda š njima tuca i onda onaj kome se probije jaje mora ga dati onome ko ga je razbijo. Sudbina je tila da je meni prvo jaje razbila jedna curica iz komšiluka. Nisam baš bijo oduševljen, ali rekli su mi da je to dobar znak.

Jaja su tangale sestre. Kupile bi kupovne tange, uzele bi petrusimena, kapule, stavljale bi sve to u bičvu i toćale u tangi. Kad bi jaje bilo otangano, one bi ga lipo osušile i onda primazale feticom pancete da se lipo sjaje. Mater je imala jednu gvantijeru di bi ona naslagala jaja i niko ih nije smijo taknit do Uskrsa. Šarenilo boja, poneka zalipljena sličica ili križić napravljen od voska, sve je to djelovalo čarobno. Atmosfera radosti dok se to radilo govorila je da se dešava nešto veliko, nešto veličanstveno. Kad bi došlo do tucanja, prvi put sam čuo da su puno tvrđe ljupine kod pivčanih jaja. Ja, naravno, nisam zna šta su to pivčana jaja. Još me više zbunijo ćaća kad je reka da ću saznat kad moj pivčić propiva. A ja sam zna da ja neman nikakvog pivčića. Bilo mi je i čudno šta se odrasli međusobno zovu na jaja kad su u kućama svi pripremali vlastita.

Na sam Uskrs, i jaja i pogače nosili su se u crkvu na blagoslov. Poslin san ja svatijo, tribalo je i godina za te stvari, da su jaja simbol nastanka novog života. Iz jaja nastane pile, izreste u kokoš i onda jopet dođu jaja i tako stalno ukrug. Jopet, da nema pivčića, ta cila rađa ne bi valjala niti zera.

U ovom modernom dobu počelo se govorit i o sirnicama. Najprvo san mislijo da su to neki kolači sa sirom. Onda sam vidijo da je rič o uskršnjim pogačama. Zašto su doveli ovaj naziv "sirnice" i u naše krajeve ko zna, isto ki šta su doveli slavit Noć vištica.

Otkad je svita i vika, za Uskrs su se spremale pogače. Danima bi se kupila jaja, onda nije ni bilo kupovnih, nego sve sama domaća jaja iz vlastite kuće. Tribalo je skupit naranača i limuna za gratat koru u tisto, triba je friški kvas, pa masnoće, cukar, sve se to mišalo i pravilo tisto.

Pušarova pekara

Alat je isto bijo važan. Mater je imala naćve u koje bi zamisila tisto i ono bi tu kvasalo. Tisto bi se pokrilo lancunom i jednom kariranom dekom na kojoj je inače peglala. U kužini je tribalo bit toplo da tisto bolje kvasa. Kad bi ono dokvasalo, mater bi ga prikuvala i naokrugle listove masnog papira formirala bi pogače. Na papir se pisalo prezime da ne bi došlo do gužve kasnije u pekari. Tako bi se pogače složile na veliku dasku šta je bila polica u ormaru i jopet bi se sve pokrilo. Uz pogače obavezno bi se radile i drece ili garitule, ka pletenice za dicu. Bilo bi oni sa cilim jajom i oni šta su bile ki tičice sa zrncima ječma ka okicama. Sve je to išlo u pekaru. Nama najbliža bila je ona kod Čikolskog mosta u vlasništvu Marka Bilića Pušara.

On i njegova gospođa Mara vrhunski su odrađivali svoj dio posla. Mara je držala red, a Marko pazijo na pogače u peći. Prije stavljanja u peć svaku pogaču bi namaza žbaćenim jajom i gori bi velikim nožicama napravijo cik-cak križ. Parilo bi da su se pogače rascvitale. Pekara je mirišala ki parfumerija. Oko pekare ki da je sajam. Svaka od domaćica fali svoje umijeće. Te stavila ovo, te stavila ono. Kad bi izešle pogače iz peći, a bile lipo visoke, uzdignute, ponosna domaćica bi ih polako slagala ne žureći, da svi okolo vide kakva je ona meštrovica. One druge šta su falile pa in pogače ispale pločaste, odma bi napale Marka i naglo bi in bila priša ić kući.

Daske s pogačama nosile bi se na glavi. Cili komšiluk miriša je ki đul. Najgore je kad pogače dođu u kuću. Mater ih stavi u sobu, a niko ih ne smi taknit. A miris opija. Eto, to, taj miris materinih pogača nikad nisam poslin doživijo.

Radost iščekivanja nedilje i Uskrsa da se mogu načet pogače nešto je neizrecivo. Taj užitak stariji su nadopunjavali ispijajući prošek. To prekrasno piće sada je gotovo pa zaboravljeno. Neizreciva šteta. Možda je žal za tim mirisima, samo žal za ditinjstvom, za mladošću, za vrimenom čija se nevinost življenja ne može ponovit. Kod Markove pekare nije bilo lajkanja, nije bilo esemesova, svi smo se znali, svi pričali. Svi smo uzbuđeno očekivali Uskrs, pričali o Dobru.

Prva janjetina

Uskršnji ručak, ma kako siromašna bila obitelj, bijo je prvi ručak s janjetinom u sezoni. Uz to je išla i kapulica i ravanele, a ko nije ima za janjetinu, strada bi poneki pulastar. Kumpiri u peći bili bi zlatnozagasite boje u želatini od mesnih sokova. I opet mirisi. To je genetika, to ne moreš zaboravit.

Sad mi dosta stvari zna bit čudno. Reka san, to šta su sirnice. Sad ih pekari počnu peć ima više od misec dana. Ljudi se izguštaju. Svi ih posiplju cukrom. Priuzme slador i ne osjetiš konču. U toj pustoj kupoprodajnoj groznici zaboravi se ono temeljno, zaboravi se Isus. Sve obuzme trka i frka oko spize, a nekada se spiza pripremala jer se pravi povod, Uskrsnuće Gospodinovo, moralo dostojno proslavit. Sada ima po dućanima miljun zecova od krokanta, ćakulade, od svega. Navali narode, ne moraš ništa praviti, sve smo mi napravili, vi samo platite.

Sada definitivno vidim, ne pada mi na pamet Uskrs kod matere zato šta san bijo mlad i šesan, nego jednostavno zato šta je onda u centru svega bijo mali čovik s vrlo jednostavnim željama, da živi mirno, da goji dicu i da radi. To ga je učio i Isus, skroman i ponizan. Tražeći Isusa, morali bismo naći i sami sebe. Onda će i tangana jaja i materine pogače imati puni smisao, a mirisi djetinjstva napajat će naše duše do samoga kraja.