Tresu se naše kuće, taramut je Mediteranu svojstven, kližu tereni, pucaju džamije i crkve. Potres je neumoljiv, nepredvidiv, tajnovit, jezovit. Škripju grede, munegini i zidi ka kosti. Nemoć i straj. Nosin ga ka traumu iz ditinjstva cili život. Turska je dzennet za potrese i neregularnu gradnju, a ni mi nismo za bacit. Jadran je isto živahan. Najnoviji potres na Krku sitit će me jedne davne priče.
Bilo je to prije nekih tridesetak godin. Afitala san sobu u istarskome Humu, najmanjeme gradu na svitu. Izjutra, sila bi na jedan kameni balkoncin pun crvenih mirisnih ruža penjačica, pila kafu i gledala u zelenu dolinu. Širila su mi se pluća i duša od radosti. Jedan dan došla je grupa studenata sa profešuron i uputili su se prema staroj crikvici sv. Jeronima iz 12 st. Pratila san ih....