bartulov kantunSusid Vinko iz Lučice: ‘Pa ja van živin na ovomen brodu ima već par godin! Otkad san se rastavija od žene. Ionako je stan bija njezin‘

Iša san do Lučice uzet rezervar od benzine sa naše Istranke, za napunit ga, da u nedilju budemo spremni za poć se malo okupat iza Glave o' Čiova. Potega špag, spretno skočija na provu (izvrnija se nisan), skinija tendu s broda pa malo pospreman nered šta smo zadnji put ostavili iza sebe.

Na drugomen mulu, prikoputa vizavi, lipo se ljuljuškadu oborite jahte i jahtice. Sve su pokrivene tendan, samo je šjor Vinkova jahta otkrivena.

A eno i njega, sidi u kokpitu i čita niki libar. Češće ga ovako vidin, ima bit da gušta u ovoj tišini i miru, samo se čuje šuškanje sarći koje tučedu o jarbol.

Sređujen ja svoj nered i vadin rezervar, kad, čujen šjor Vinka:

E, susidu. Vridni smo jutros, an?

A šta se može, šta se mora –​ mora. Evo gotovo je za danas…

Jeste li možda za j...